Dobar roditelj i poslušno dete

Psihoterapija

Roditeljstvo često podseća na vožnju automobilom. Taman pomislite da ste savladali sve veštine, puteve i izazove na mapi, naiđe nova krivina i nepoznata staza. Na psihoterapiji od klijenata često možemo čuti: „Sve smo pokušali ne vredi“. Zapravo, to „sve smo pokušali“ označava čitav repertoar tehnika i veština koji roditelji primenjuju, a koje ne daju preterano efekta. Razlog tome može biti primenjivanje raznih metoda u pogrešno vreme i korišćenje istih na pogrešan način. Ovo stvara osećaj da ono što roditelj radi nema nikakvog efekta. Neretko ti alati mogu biti dobri sami po sebi. Ali, ukoliko se ne uvaži kontekst kada se primenjuju, u kojim okolnostima, da li su kompelementarni uzrastu deteta, da li su autentični, mogu dovesti do osećaja neuspeha. Koje osobine poseduje dobar roditelj a koje poslušno dete?

U daljem tekstu, biće ukazano na određene aspekte roditljestva uz pojašnjenje zbog čega pojedine izjave ne dopinose željenim efektima.

„To što radiš je glupo“ 

Svako dete radi ono što smatra ispravnim u datom momentu. Čestim ponavljanjem ove rečenice i stavljanjem etikete dečijeg truda kao „glupog“, utičemo na smanjenje samopuzdanja dece i osećanja njihove kompetentnosti. Zapravo, deca usvajaju ideju da nisu dovoljno vredni i sposobni da urade određene stvari. Kako se roditelji smatraju autoritetima, a često i uzorima, ponavljanje ovakvih izjava dovodi do formiranja ideje. Npr. „Čim mi mama ili tata kažu da radim glupe stvari, to mora da je sigurno tako, ja sam zaista šeprtlja“.

Ukoliko primetite da pojedine stvari mogu da se urade drugačije, to objasnite baš tako detetu. Rečenica : „Hajde da vidimo kako to možda možeš na drugačiji način da uradiš“ sigurno će dati više efekta, a dete će se osećati bolje i sugurnije u sebe. Pre nego što izgovorite ovakve izjave, setite se kako se vi osećat kada vam na poslu nadređeni ili neko do koga vam je stalo kaže da nešto radite glupo.

Moraš da budeš poslušan/na“

 Šta u stvari znači „poslušno dete“? Da li je to dete koje „kopira“ stil svojih roditelja?  Dete koje nekritički sluša instrukcije roditelja bez ispoljavanja sopstvenog stava u budućnosti može biti suočeno sa tzv. naučenom bespomoćnošću – tačnije idejom da nema uticaj na dešavanja u sopstvenom životu. Usmeravajte dete tako što ćete podsticati njegovu proaktivnost, kritičko mišljenje uz adekvatno vođstvo i postavljene granice. Mnogi autori iz ove oblasti napominju da je imeprativ roditeljstva „usmeravanje i osposobljavanje“ a ne „kontrola i unižavanje“. Uvek se setite da svako želi da ima sposobno i samostalno, a ne zavisno i pasivno dete.

 „Ja u tvojim godinama“ i „Ugledaj se na brata ili sestru“

Da li dobar roditelj treba da govori ovakve fraze? Ni jedno dete, ma kako imalo blizak odnos sa bratom ili sestrom ne voli poređenja. I to je prosto tako, bez filozofije. Svako dete je ličnost za sebe, sa svojim karakterom, imajte to uvek na umu. Važno je negovati privržene odnose sa braćom i sestrama, uz poštovanje autentičnosti deteta i uvažavanje njegovih ličnih karakteristika.

Takođe, deca ne vole ni kada ih poredite sa sobom. To što je roditelj imao određeno iskustvo, ne mora nužno značiti da dete mora da ga ponovi i da je to jedini ispravan put. Prevelikim nametanjem sopstvenog iskustva deca mogu stvoriti konflikt lojalnosti. Šta to znači? Svaki put kada budu imali želju da urade nešto na spostveni način, javiće im se podsvesna griža savest da nešto rade pogrešno jer je suprotno usvojenom uverenju (npr. mlada osoba se osamostali kada ode na studije i svaki dan posle predavanja ima želju da odspava sat vremena ali oseća anskioznost jer su joj roditelji „ugradili“  uverenje da se u tim godinama mora biti aktivan jer  su oni – trenirali 2 sporta, išli 5 km peške do škole i sl. Dobar roditelj svoja iskustva deli na zanimljiv način, koristeći humor i anegdote kako bi se pridružio detetu i pridobio njegovo poverenje.

„Ti si najbolji/a”

 U zamku pohvala gotovo svaki dobar roditelj neminovno upadne. Ova tema naročito je važna u siutacijama kada dete radi nešto u čemu nije baš preterano vešto, a roditlji uočavaju trud. Na primer, dete nije baš najveštiji fudbaler ali tokom svake utakmice ulaže veliku energiju da postigne rezulatate. U toj situaciji, važno je pohvaliti trud, a ne upasti u zamku “Bravo, ti si najbolji fudbaler” jer ukoliko dete to zaista nije, roditelj može uticati na stvaranje pseudo samopouzdanja koje je zasnovano na tuđim potvrdama, a ne na sopstvenom postignuću. Deca sa pseudo samopouzdanjem kasnije tokom života, kao odrasli, imaće stalnu potrebu da od drugih traže potvrde za sopstvene izbore.

Ovo su samo neki od primera izjava koje roditelji upućuju svojoj deci. Važno je razumeti da nema savršenog recepta niti idealnog roditelja. Uvek kada razmišljate o sebi kao roditelju zapitajte se da li želite dete koje teži nezavisnosti i individualnosti ili dete koje će se uvek oslanjati na tuđe mišljenje bez inicijative za brigu o sopstvenom životu.

Autor: Aleksandra Nikolić, MA socijalnog rada i politike i porodični terapeut pod supervizijom

Sa željom da Vam ponudimo saznanja koja će Vam olakšati život i poboljšati kvalitet života, pozivamo Vas na naše programe edukacije koji se održavaju u prostorijama Psihološkog savetovališta Centar u Beogradu ili online putem Skype-a ili Viber-a.
Prijavi se

Postavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *