Stručnjaci sugerišu da kada dobijemo ulogu roditelja, imamo tendenciju da povlačimo u pozadinu partnerstvo.
U tom trenutku mislimo da deca uvek treba da budu u centru naših razgovora. Ne razmišljamo o tome da to može da bude nepovoljno za dete… Da bismo bili u stanju da zadovoljimo potrebe svoje dece, važno je da partneri budu u stanju da razgovaraju jedno sa drugim kao muškarac i žena. Kao dvoje ljudi koji imaju svoje lične identitete, a ne samo iz uloge majke ili oca. Partnerstvo i roditeljstvo se prepliću pa se postavlja pitanje da liih je moguže odvojiti?
Partnerstvo i roditeljstvo – odvajanje bebe od mame
U razvojnoj fazi kada beba treba da se odvoji od mame značajno je da muškarac “preotme“ mamu od bebe kako bi njih dvoje ponovo mogli da stave partnerski odnos na prvo mesto. Na taj način mami će biti lakše da pusti bebu da bude nezavisna i da istražuje. Ukoliko bi u tom razvojnom periodu muškarac bio distanciran, mama bi osećala gubitak neverovatno bliskog odnosa i kočila bi bebu da se odvoji.
Uključivanje dece u partnerski konflikt
Zatim, brojna istraživanja govore u prilog tome kako roditelji u kasnijim fazama često uključuju decu u partnerski konflikt. Jedan od načina može biti da oni indirektno napadaju drugog roditelja. Prenose detetu osetljive informacije u vezi njihovog konflikta. Pokušavaju da ubede dete da se saoseća sa jednom stranom u partnerskom konfliktu. To može uticati na dete da nesvesno preuzme ulogu žrtvenog jarca. Odnosno, da dete počne da ispoljava znake problema u ponašanju, kako bi skrenulo pažnju sa konflikta roditelja.
Roditelji na taj način prestaju da se svađaju i formiraju koaliciju kako bi našli rešenje za probleme koje dete pravi, a maskirali probleme u braku. Dete to uočava, i svaki sledeći put ponavlja isti obrazac da bi roditelji prestali da se svađaju i da bi ostali zajedno. Na taj način dete se “uvlači“ u partnerski konflikt. Smanjuje se tenzija između roditelja. Iz tog razloga, kada dete ispoljava znake problema u ponašanju preporučuje se sistemski pristup sa naglaskom na rad sa celokupnom porodicom.
Postojanje konflikata u porodici je neminovno
Ali, bitan je način na koji se oni rešavaju. Konstruktivni konflikti se definišu kao neslaganja između roditelja koja se završavaju na način da su partneri čuli jedno drugo i da su poštovali lične granice. Uspeli su da ostave utisak jedno na drugo, a ne da ubede jedno drugo da su baš oni u pravu, osuđujući drugu stranu. Destruktivni konflikti podrazumevaju konflikt koji još uvek traje ili se završava tako što roditelji ne razgovaraju jedno sa drugim.
Ukoliko roditelji konstruktivno rešavaju svoje konflikte oni pružaju pozitivne modele rešavanja problema svojoj deci. Ovo može dovesti do povećane socijalne kompetencije i veštine suočavanja. Roditelji koji destruktivno rešavaju svoje konflikte mogu proizvesti kontinuiranu napetost u porodici. Ovo može dovesti do češćih epizoda konflikata.
Roditelji koji destruktivno rešavaju svoje konflikte ili konflikte sa svojom decom rade to na ovaj način. Zašto? Jer su na sličan način njihovi roditelji razgovarali sa njima. Partnerstvo i roditeljstvo je potrebno odvojiti. Zato je korisno osvestiti naše neuspešne postupke i stavove koje smo preuzeli od sopstvenih roditelja. neophodno je raditi na tome da ih ostavimo iza sebe ako shvatimo da su oni destruktivni po nas. Na koji način vi rešavate konflikte u porodici?
Autor: Katarina Stanković, dipl. defektolog i terapeut pod supervizijom
Sa željom da Vam ponudimo saznanja koja će Vam olakšati život i poboljšati kvalitet života, pozivamo Vas na naše programe edukacije koji se održavaju u prostorijama Psihološkog savetovališta Centar u Beogradu ili online putem Skype-a ili Viber-a.
Prijavi se