Pažnja kod dece

Pažnja kod dece

Pažnju je najlakše razumeti i objasniti preko funkcije pažnje. Upravo zbog toga u ovom članku predstavićemo vam osnovne karakteristike pažnje. Pažnja kod dece je specifična.

Pažnja kod dece – opseg i fokus

Opseg (raspon) pažnje  se odnosi na to koliko jedinica stimulusa može biti obuhvaćeno pažnjom u datom trenutku. Fokus pažnje, sa druge strane, omogućava izdvajanje bitnih od nebitnih stimulusa i usredsređenost na ono što nam je bitno. Fokus se uobičajeno odnosi na koncentraciju. Istrajavanje u održavanju fokusa pažnje jeste nešto što se vežba. Sa tim u vezi vreme koje mi koncentrisano provodimo nad nekim materijalom može se postepeno povećavati. Zato je bitno da se deca od malih nogu ne izlažu prekomernoj stimulaciji. Prekomerna stimulacija jeste sve ono što preplavljuje senzorni aparat deteta. Pri tome mislimo na telefon, televiziju, prekomeran broj novih igračaka istovremeno itd…).

Saveti roditeljima

Jako je važno dopustiti detetu da usmeri i održi svoju pažnju onoliko koliko je njemu potrebno da neki novi predmet ili igračku ispita. Ne prekidati ga, ne skretati mu pažnju. Ne uvoditi nove stimuluse (na primer igračke) neki su od saveta za roditelje. Dopustiti detetu da  istražuje i ispituje okolinu koja ga okružuje i da se samostalno zaigra. Vigilnost pažnje predstavlja sposobnost promene fokusa pažnje. Tenacitet pažnje predstavlja mogućnost zadržavanja fokusa na informaciji dok se zadatak ne obavi. Kada govorimo o poremećajima pažnje možemo govoriti o poremećajima vigilnosti ili tenaciteta pažnje (oni su u obrnutom odnosu).

Hipervigilna i hipotenacitetna pažnja (povećana vigilnost i smanjeni tenacitet pažnje) javljaju se kod rasejanih učenika kojima svaki stimulus odvlači pažnju i onemogućava im da se udube u gradivo ili kod male dece u stanjima zamora i iscrpljenosti. Bitno je naglasiti da dete mora biti motivisano, kako bismo zaista posumnjali na poremećaj pažnje. Ukoliko učenik ni ne želi da se udubi u  gradivo, svakako se radi o motivaciji, a ne o poremećaju pažnje. Ovo je greška koju mnogi roditelji prave. Osim toga ovakvo ponašanje može biti i u funkciji izbegavanja obaveza, privlačenja pažnje i senzorne stimulacije.

ADHD

Kada govorimo o poremećaju pažnje,  svakako najpoznatiji poremećaj pažnje jeste hiperkinetički poremećaj odnosno ADHD. Iako se ovaj poremećaj uglavnom vezuje za decu, treba napomenuti da i odrasle osobe mogu patiti od istog.  Najčešće se problemi uočavaju kada dete krene u školi upravo zbog toga što škola nameće strukturisane aktivnosti, dok su ova deca navikla da vrlo brzo i haotično menjaju aktivnosti.

Na ADHD se može posumnjati i mnogo ranije, na osnovu činjenice da razvoj govora kod ove dece uglavnom kasni. Naime ne radi se o poremećaju govornih funkcija već o nemogućnosti koncetracije deteta na pokret usna i sparivanja pokreta sa zvukom koji čuje zbog čega ova deca često zaostaju u govoru. Osim poteškoća u izvršavanju strukturisanih aktivnosti, usmeravanju fokusa i održavanju pažnje ova deca imaju problem i sa impulsivnošću (na ranijim uzrastima često upadaju u reč, ne mogu da sačekaju…), dezorganizovanim ponašanjem (njihovo ponašanje nije usmereno ka cilju), uprkos očuvanim intelektualnim kapacitetima manje su efikasni u izvršavanju zadataka, skloni su povredama (često se udaraju u nepažnji) i dezinhibirani su u socijalnim odnosima (prilaze ljudima, pitaju sve šta žele, otvoreno komentarišu) što proizilazi iz poteškoće kontrole impulsa.

Zanimljivo je da nekad deca koja pate od hiperkinetičkog poremećaja mogu biti i hiperfokusirana, usled čega je teško skrenuti im pažnju (na primer nemoguće ih je dozvati kada gledaju crtani). Ova deca obično nisu popularna u školi i često menjajaju drugare. Ovaj poremećaj uglavnom je udružen sa porećajem ponašanja. Usled silnog opominjanja i neodobravanja okoline ova deca često imaju negativno mišljenje o sebi. Roditeljima se savetuje da više obraćaju pažnju na dobra ponašanja deteta i da ne komentarišu nepoželjna ponašanja.

Neophodno je detetu pokloniti pažnju kada je mirno. Osim toga potrebno je učiti dete da radi aktivnosti sa ciljem, kao i pružiti mu mogućnost da motorički nemir kanališe na socijalno prihvatljiv način (na primer dati mu da se igra sa plastelinom). Motorički nemir se sa godinama smanjuje kako dolazi do sazrevanja centralnog nervnog sistema.

Uzrok ADHD-a

Smatra se da bi neki od uzroka navedenog poremećaja pažnje mogli biti manjak moždane stimulacije, genetska predospozicija, težak ili/i prevremen porođaj. Danas sa sigurnošću možemo reći je da je hiperkinetički poremećaj medicinski uslovljen, odnosno povezan sa hemijskim disbalansom u mozgu. Osim toga istraživanja pokazaju da šezdeset odsto dece koja pate od hiperkinetičkog poremećaja  imaju problema i u odraslom dobu. Najefikasniji metod u lečenju ADHD-a jeste kombinacija medikamentozne terapije i psihoterapije.

Autor: Marija Manojlović, psiholog, REBT savetnik

Sa željom da Vam ponudimo saznanja koja će Vam olakšati život i poboljšati kvalitet života, pozivamo Vas da se prijavite na psihoterapijske seanse koje se održavaju u prostorijama Psihološkog savetovališta Centar u Beogradu ili online putem Skype-a ili Viber-a.
Prijavi se

 

 

Postavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *