Sećanja ,,pričaju’’ o tome ko smo bili a ko smo danas

sećanja

Sećanja mogu da probude najnežnije emocije, vrate nas u neka davna vremena, prisete na ljude i trenutke koji su obeležili naš život. Prizivaju ih mirisi, zvuci, poznata lica, gradovi, pejzaži…Od malih sličica sastavljaju mozaik našeg života, pričaju priču o našoj duši, željama, nadanjima…

Bolna i neprijatna sećanja, ipak, često ,,zakopavamo’’ u dubinu svog bića i nerado ih puštamo da ,,izađu’’. Plašimo se da će nam, ako ih pustimo da se vrate, uzeti svu snagu. Da će nas po ko zna koji put uveriti da smo tako slabi , krhki i ranjivi. Kako se sećanja formiraju, gde se ,,kriju’’ i koliko oblikuju naš život i skodnevnicu, za čitaoce ,,Života plus’’, objašnjava psiholog i RE&KBT savetnik Sanja Stanić.

Sećanja daju smisao našem životu, povezuju stvarnost sa događajima iz prošlosti i tako stvaraju sliku sveta u kome živimo. Ona su okosnica našeg identiteta i samosvesnosti. I pored toga što tokom života prolazimo kroz mnogobrojne promene, sećanja nam omogućavaju da sebe doživljavamo kao jedinstvena i neponovljiva bića.

Sećanja se zasnivaju na specifičnom vidu pamćenja – epizodičkom ili autobiografskom pamćenju. Ono se formira oko četvrte godine života, čime se između ostalog, objašnjava nedostatak sećanja u ranom uzrastu. Zahvaljujući uspomenama stvaramo subjektivan doživljaj vremena, znamo za prošlost i budućnost. Na ličnom nivou sećanja nam omogućavaju da učimo iz sopstvenog iskustva, da idemo ka zacrtanim ciljevima. Sećanja su smisao našeg života, jer određuju ono što smo bili, šta smo sada i šta ćemo biti. Pomažu nam da zadržimo objektivnost i distancu u odnosu na prošlost i da se drugačije postavimo prema budućnosti.

Svi pamtimo sećanja, ,,mirise detinjstva’’, miris tek pečenih kolača, svežeg hleba, parfema naše majke… Oni nam svaki put kada ih osetimo pružaju osećaj sigurnosti i ušuškanosti. Šta  nam još, osim mirisa, najlakše vraća sećanja?

„Čulo mirisa kao ,,najstarije čulo’’ ima nezamenljivu ulogu u formiranju sećanja. Neurolozi tvrde da jedan od prvih znakova demencije, odnosno patološke zaboravnosti, može da bude upravo  poremećaj osećaja mirisa. Inače, veza između čulnih senzacija i sećanja, iako očigledna, iznenađujuća je i misteriozna. Svaki put kada kupimo suvenir ili sitnicu koja nas seća na mesto koje smo posetili ili događaj koji je bio važan, mi, u stvari pomažemo pamćenju da sačuva ne samo činjenice već i emociju koja je događaj pratila. Tako se rađaju i stvaraju uspomene. Mozak objedinjuje pojmove i iskustva vezana za događaje  i zato nam sećanja najlakše vraćaju nagoveštaji koji podsećaju na njih – mirisi, muzika, imena, lica, predeli…

Da li prisećanje na lepe trenutke iz prošlosti može da nam pomogne da se bolje osećamo i koliko je dobro ,, grejati’’ se na sećanjima?

„Uspomene na značajne događaje iz prošlosti važne su za čoveka, ali i za društvo generalno. Porodična istorija, na primer, materijalizovana  je u fotografijama i pričama iz prošlosti koji članovi porodice dele u trenucima bliskosti. Uspomene, odnosno sećanja, važan su oslonac identiteta. Prisećanja na uspehe i ,,svetle trenutke“ izvor su snage i motivacije, ali i sklonište i beg. Ipak, ponekad nas ,,zarobljavanje u prošlosti “ koju smo idealizovali blokira da se borimo sa aktuelnim problemima. Poznat je ,,fenomen nostalgije emigranata’’, koji je, u stvari, zamišljanje ,,utopije“ u prošlosti, što stvara nerealnu, nostalgičnu sliku da je nekada sve bilo lepše i lakše.

Ipak ,,hrabrenje“ sećanjima može da bude i te kako lekovito, a prizivanje prijatnih uspomena najviše pomeže u depresivnim stanjima. Začarani krug loših sećanja i depresije onemogućava realistično sagledavanje sopstvenih snaga i slabosti. Ono nam ne dozvoljava nam da se suočimo sa realnošću. Sećanje na uspehe pomaže da trenutne probleme stavimo u okvire realnosti, da neuspehe ne posmatramo kao poražavajuće, da ih doživljavamo kao manje strašne, teške, ali ne i nepodnošljive i nepromenljive. Nije to lažna uteha, već sagledavanje kompleksnosti i bogatstva života.

Da li je, sa druge strane, dobro potiskivati neprijatne uspomene?

– Ljudima koji nose neprijatna i bolna sećanja jako je teško da o njima govore. Za prisećanje na traumatične događaje  potrebna je velika hrabrost, neophodna na putu promene kako bismo svoj život doživljavali vrednim življenja. Ali, odgovor na pitanje da li je dobro potiskivati neprijatna osećanja daleko je komplikovaniji. Traume se dugo pamte. Čak i kada celim bićem želimo da zaboravimo, neprijatna sećanja vraćaju se još snažnija i jača, ponekad ih proživljavamo i u snovima.

Česta su i tzv.,,fleš sećanja“, a njihova specifičnost  jeste izuzetna živost i detaljnost. Osoba ima utisak da ponovo proživljava traumatični doživljaj. Sa druge strane, istraživanja pamćenja ukazuju da, u periodima intenzivnog stresa i jakih emocionalnih potresa, možemo pamtiti emocijalno iskustvo potpuno odvojeno od činjenica, pri čemu se može dogoditi da mozak ,,loše uskladišti“ činjenice, a sasvim sačuva emocionalno sećanje.

Kada se ponovo suočimo sa stresom, deo mozga koji čuva emocionalna sećanja pojačava svoju aktivnost, tj.sećanje na traumu. Na primer, odrasla osoba koja se užasava susretima sa psima svoju fobiju ,,duguje“ traumatičnom susretu sa psom u detinjstvu, a da pri tome uopšte ne mora da se seća događaja koji je inicirao strah. U psihologiji je poznata mogućnost da se neprijatna iskustva svesno potisnu.

Međutim, sećanje na njih može potpuno spontano da se vrati čak i posle mnogo godina. Ipak, sposobnost da blokiramo sećanja na traume često je ključna strategija za prezivljavanje, osnovni odbrambeni mehanizam. Potiskivanje je aktivno, motivisano zaboravljanje, koje funkcioniše potpuno nesvesno. Ipak, potisnuta sećanja koja se nalaze u nesvesnom nastavljaju da utiču na svesne misli, osećanja i ponašanja. U psihoterapiji  jako je važno da se osoba suoči sa nepriznatim emocijama, prihvati ih i toleriše, jer su one sastavni deo življenja.

Kada govorimo o prijatnim sećanjima, od čega zavisi koga ili čega ćemo se upečatljivo sećati, a koje stvari ćemo potuno zaboraviti?

– Ljudi interpretiraju stvarnost u skladu sa svojom sličnošću i iskustvima, dajući događajima određeno značenje. U sećanjima svake osobe trajno ostaju oni događaji koji su za tu osobu važni. Događaji koji su snažno emocionalno obojeni i čije posledice procenjuje kao značajne. Kada su u pitanju lični doživljaji koje ne prate snažna emocionalna doživljavanja, istraživanja ukazuju da svi patimo od delimične amnezije.

Uglavnom se možemo tačno prisetiti šta nam se događalo u drugoj polovini života. Ako imate 20 godina, sećaćete se prethodnih 10, ako imate 60, relativno dobro pamtite poslednjih trideset. Uopšteno govoreći, svi zaboravljamo informacije u roku od tri godine, a ono što ostane posle toga obično se trajno urezuje u sećanje. Ljudski mozak je u stanju da uskladišti oko milijardu informacija.

Zašto se onda događa da ne možemo da se setimo nekih  ljudi ili događaja, na primer, imena osobe sa kojom smo išli u razred?

„Često pamtimo ono što želimo da zaboravimo, a  zaboravljamo ono što želimo da zapamtimo. Ljudi stalno zaboravljaju, pogrešno pamte i ,,prave“ greške u sećanju, ali su te greške dragoceni putokaz kako naše pamćenje funkcioniše, zapravo, kako mi funkcionišemo. Moguće je da ime osobe koja je išla sa vama u razred niste upamtili jer ste u tom periodu bili, na primer previše obuzeti sobom.

Moguće je, takođe, da toj osobi niste pridavali dovoljno važnosti, jednostavno niste se potrudili da je zapamtite. Dugo i upečatljivo se pamte događaji koji su zapamćeni nekom od proverenih tehnika dobrog pamćenja. mnemotehnikama. To su moćna sredstva koja vam i dan danas omogućavaju da se setite, na primer Pitagorine teoreme.

,,Kvadrat nad hipotenuzom to zna svako dete, jednak je zbiru kvadrata nad obe katete’’. Pesmica je toliko upečatljiva, pevljiva i laka da se neizbrisivo urezuje u pamćenje. Kada lične doživljaje pretvaramo u kreativne, neobične slike, uzbudljive ili duhovite priče, stvaramo najupečatljivija sećanja, čak i onda kada njihov značaj ili emocionalna ,,težina’’ nisu preterano veliki. Korišćenje svih čula i davanje pokreta slikama dodatno pojačava trajnost sećanja. Takođe, kada se događaja prisetite u prva 24 sata , veće su šanse da ga se duže sećate.

Da li pomoću sećanja kojima kreiramo uspomene ,,razotkriva“, da li sećanja zavise od tipa ličnosti ili, ipak, postoje neka univerzalna pravila?

„Univerzalna sećanja u  velikoj meri zavise od kulture kojoj čovek pripada. Tako,  je na primer,  uobičajeni ,,paket sećanja’’ ljudi sa naših prostora prvi dan u školi, prvo zaljubljivanje, poljubac, dan venčanja, rođenje deteta…Međutim, davno je primećeno da kada su sećanja u pitanju postoje i neke univerzalne tendencije. Prisećanje na događaje u kojima smo učestvovali neminovno nailazi na praznine i nejasnoće koji sami popunjavamo.

Zapravo, mi dodajemo, izmišljamo i ,,prepravljamo“ informacije automatski i nesvesno, kako bismo nečemu dali smisao. Prilagođavamo nova iskustva našim već postojećim znanjima, stavovima i predrasudama. S tim u vezi, teško bismo mogli reći da su naša sećanja uvek verna kopija stvarnih događaja iz prošlosti.

Sa željom da Vam ponudimo saznanja koja će Vam olakšati život i poboljšati kvalitet života, pozivamo Vas na naše programe edukacije koji se održavaju u prostorijama Psihološkog savetovališta Centar u Beogradu ili online putem Skype-a ili Viber-a.
Prijavi se

Postavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *