Nekada je skromnost vrednovana kao vrhunska vrlina, bila je preduslov za razvoj drugih karakternih osobina koje krase ,,dobrog čoveka’’. Stara izreka je govorila: ,,znak velikana je skromnost, a sitnodušje se vozi u kočiji samoljublja’’.
Međutim, definicija ove karakterne osobine toliko se promenila da u moderno doba nije ništa drugo nego gušenje sopstvenih potencijala, blokator energije i izvor mnogih problema, naročito kada su u pitanju poslovni odnosi. Kako jedna osobina može da ima toliko suprotna značenja? Da li se to dogodilo zbog toga što je novo vreme donelo i nove vrednosti, drugačija ,,pravila igre’’ i promenila ,,listu“ poželjnih osobina?
Da li se skromni rađamo ili to postajemo? Da li su naše majke i očevi odgovorni što smo skromnost trajno upisali u karakter i što ne možemo da se oslobodimo ove osobine čak i onda kada nam pravi probleme? Ili, pak, tu osobinu nemamo ,,zapisanu’’ u našem karakteru? Da li je uopšte moguće menjati karakterne osobine i ličnost kako bi se sledile promene na globalnom nivou? Na ova i mnoga druga pitanja za čitaoce ,,Života plus’’ odgovara psiholog Sanja Stanić.
Šta je zapravo skromnost?
„Skromnost je karakterna osobina. I mada, pre svega, opisuje odnos čoveka prema samom sebi, ličnim osobinama i dostignućima, istovremeno je i način na koji se predstavljamo drugim ljudima. Skromnost u ponašanju pozitivno se vrednuje u društvenom okruženju. Osnov je i tolerancije i poštovanja prema drugima i omogućava da i drugi iskažu ličnost. Ipak, skromnost se pominje u različitim kontekstima. Ponekad to znači da prohtevi i želje mogu imati odlike skromnosti, tj. da nisu preterane, nerealne i u skladu sa mogućnostima. Takođe, mnogi će skromnost opisivati i kao vrstu svesnosti o sopstvenom značaju u odnosu na beskonačnost univerzuma, čudo života ili božju mudrost. Pored ovih pozitivnih, skromnost se koristi i pri opisivanju nečijih nedovoljno razvijenih potencijala i ograničenih mogućnosti, ali i kao osobina koja osobu stavlja u inferiorniji položaj u takmičarskom okruženju.
Prema tome, različiti ljudi će na različite načine definisati skromnost. Potpunije je možemo razumeti kroz njenu suprotnost – neskromnost. A ona se definiše kao mešavina razmetljivosti, pohlepe, oholosti, ambicioznosti, hvalisavosti, večitog nezadovoljstva onim što osoba ima i(li) postiže. Ako govorimo o odnosu prema sopstvenoj ličnosti i dostignućima, skromna osoba nema potrebu da se ističe. Nema potrebu da nameće sopstvene vrednosti i fascinira okolinu svojom posebnošću. Možemo reći da je na neki način osoba svesna svojih ograničenja, ali sa druge strane ima čime da se ponosi. Skromni su uglavnom omiljeni u svojoj okolini, ljudi se u njihovom društvu izuzetno prijatno osećaju.
Nekada se skromnost isticala kao vrlina, danas se često doživljava kao mana, posebno u sferi poslovnih odnosa.
Šta je najviše uticalo na to da ,,vrednost’’ ove osobine toliko oscilira?
„Skromnost je socijalna vrlina i ima snažno komunikacijsko dejstvo na druge ljude. Kao i mnoge socijalne vrline, i skromnost ima niz konotacija koje zavise od onoga što se u društvu smatra vrednim. To zapravo znači da će u vremenu promena društvenih vrednosti mnoge od socijalnih vrlina biti nipodaštavane i dobijati potpuno suprotna značenja. Takav tretman društveno poželjnih osobina je pokazatelj vrednosne konfuzije u kojoj se nalazi društvo, ali i čovek koji u takvom društvu živi. A da mi živimo u konfuziji vrednosti činjenica je koja ne može da se zanemari.
Skromnost je osobina koja, kombinovana sa, na primer, poštenjem i iskrenošću, može da izazove dosta problema. To stvara veliku dilemu roditeljima kako da vaspitavaju decu. Da li ih treba ,,učiti’’ skromnosti koja na životnom putu sve češće može da im bude prepeka. Međutim, takva vrsta dileme može se prevazići razvojem fleksibilnog odnosa prema stvarnosti.
Koliko nam skromnost pomaže, u kojim situacijama?
„I kada su u pitanju vrline, tj. osobine ličnosti koje društvo ceni, i kada su u pitanju druge osobine, pa i ličnost sama, nemamo koristi od njihovog globalnog vrednovanja. Tako i za skromnost kao karakternu osobinu možemo da kažemo da ima i pozitivne i negativne aspekte. Jednostavno, nije moguće da u svim situacijama funkcionišemo besprekorno. Skromnost je za društvo, u celini posmatrano, poželjna osobina. Skroman čovek nema izraženu potrebu da dominira i zadivi druge ljude. Pošto nije takmičarski nastrojen, retko je u konfliktu sa okolinom, a ljudi ga više vole. Sa stanovišta pojedinca, skromna osoba je sklonija opreznim i promišljenim odlukama koje je štite od bespotrebnih i rizičnih situacija. Samim tim skromna osoba ređe doživljava neuspehe i manje je izložena stresnim situacijama. Kada ih, ipak, doživi lakše izlazi na kraj sa njima, nego osoba koja precenjuje sopstvene snage i mogućnosti.
Da li skromnost može da blokira ostvarenje ciljeva?
Skromnost neće biti društveno funkcionalna u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa takmiče, jer filozofija takmičenja podrazumeva grupnu dinamiku u kojoj nema mesta za skromnost jer može da dovede do gubitničke pozicije. Takođe, na individualnom planu potrebno je ponekad i rizikovati, izaći iz zone komfora, ispitati sopstvene granice, istražiti potencijal i podstaći razvoj ličnosti. To se uz skromnost ne može. Biti skroman i ne isticati svoje pozitivne osobine i dostignuća prilikom intervjua za posao, na primer, može da ugrozi šanse da dođemo do željenog posla. Prećutati svoje sposobnosti i kvalifikacije u takvoj prilici, verovatno i ne bi bilo odraz skromnosti već i nekih drugih osobina.
Da li se rađamo skromni ili je stičemo?
„Već od malih nogu roditelji, škola i vršnjaci kod deteta oblikuju skromnost kao osobinu. Naravno, to oblikovanje je uspešnije ako se oslanja na urođene sklonosti. Generalno, sklop ličnosti podrazumeva složeno međudejstvo mnogih faktora i urođenih i stečenih, pri čemu i sama osoba svojom aktivnošću oblikuje neponovljivo iskustvo. U toku razvoja i u kontaktu sa drugim ljudima, kulturama, ali i pod uticajem značajnih i teških životnih dogođaja kao što su bolesti, smrt važnih i dragih ljudi, razvod, gubitak posla…osobina skromnosti se konačno oblikuje i ,,upisuje se“ u karakter.
Kakve su skromne osobe?
„Skromne osobe nemaju potrebu da sebe predstavljaju boljim nego što jesu. Sebe uglavnom opažaju realno, vide i prihvataju svoje vrline i mane. Takođe, nemaju potrebu da dominiraju nad drugima i takmiče se da bi prigrabili moć ili stekli viši status. Tolerantne su u komunikaciji i nisu preterano usmerene na sebe. To ih čini otvorenim za nove ideje i mišljenje drugih ljudi. Skromna osoba svakako nije stidljiva, povučena, inhibirana, nezainteresovana za uspeh i zadovoljstvo u životu. Skromna osoba ceni ljudsku različitost i društvene vrednosti.
Kako prepoznati ,,lažnu skromnost’’?
S obzirom da je skromnost vrednovana osobina nisu retke tendencije ljudi da glume skromnost kada procene da im se to u određenoj situaciji isplati. To je ono što zovemo ,,lažna skromnost’’. Shvatanje pravog značenja skromnosti često je ,,iskomplikovano’’ sličnošću sa pristojnim ponašenjem koje isključuje hvalisavost, preterano ambiciozno i nametljivo ponašanje ali i samoisticanje. Pristojnost u ophođenju ne ukazuje automatski na to da je osoba skromna i da te dve karakteristike ne treba mešati. Sklonost da osoba zanemaruje ili umanjuje svoje kvalitete i postignuća se često smatra kao ,,lažna skromnost’’. Tada nije u pitanju težnja da se manipuliše zarad postizanja koristi, već inhibiranost.
Možemo li se osloboditi skromnosti?
„Psihološki zdrava pozicija podrazumevala bi da se oslobođamo ,,lažne skromnosti’’, koja zahteva pretvaranje i bespotrebno ulaganja energije u kreiranje lažne slike o sebi. Razvijanje filozofije samoprihvatanja nasuprot uslovnog prihvatanja sebe jača potencijale, jasnije sagledavanje i mana i vrlina. Realna samoprocena sprečava nas da konstruišemo ,,lažne identitete’’. Samim tim neskromnost je bespotreban manevar, a skromnost prirodan rezultat uravnoteženog odnosa prema sebi i stvarnosti koja nas okružuje.
Izbegnite zamke ,,lažne skomnosti’’
„Porodica svojim dominantnim modelima ponašanja i vaspitnim postupcima kojima oblikuje preovlađujuće porodične vrednosti ima veliku, možda i presudnu ulogu za razvoj i učvršćivanje skromnosti. U pitanju su važne moralne pouke koju skromnost kao karakterna osobina nosi, a koje prenosimo na buduće generacije. To je jedna od osnovnih funkcija porodice. I pored nedoumica koje turbulentna vremena nose, svaka porodica, osim ljubavi i podrške, ima zadatak da što bolje pripremi i ojača potomstvo za samostalni život. Prema tome, čuvajmo se neosnovanih generalizacija i negujmo fleksibilan odnos prema stvarnosti. Trudimo se da razvijamo pozitivne aspekte skromnosti kod svoje dece, što se postiže realnim odnosima prema sebi i samoprihvatanjem. Učimo ih pristojnosti i kako da izbegnu zamke ,,lažne’’skromnosti.
Kako vaspitati dete?
Ako se dete vaspitava tako da mu se upućuju nerealne i preterane pohvale i kritike, ako se previše upoređuje sa braćom i sestrama ili drugom decom, ono usvaja stav da je mnogo gore ili mnogo bolje od drugih, naglašavaju mu se pogrešni kriterijumi vrednovanja i takvo vaspitanje sigurno neće stvoriti skromnu decu. Ipak, treba biti obazriv i učiti decu da ne potcenjuju svoje mogućnosti, da razvijaju svoje potencijale i talente.
Autor: Sanja Stanić, psiholog i psihoterapeut, Priredila: Jasna Jovanović za časopis Život plus
Sa željom da Vam ponudimo saznanja koja će Vam olakšati život i poboljšati kvalitet života, pozivamo Vas da se prijavite na psihoterapijske seanse koje se održavaju u prostorijama Psihološkog savetovališta Centar u Beogradu ili online putem Skype-a ili Viber-a.
Prijavi se