Tuga, gubitak i slavljenje života

Tuga

Tuga je ono što sami pripisujemo gubitku. To je naučena reakcija, specifična samo za neke kulture. Uopšte nije obavezna.

Zavisnost od kulture

To sam saznao iz ličnog iskustva pošto sam proveo više od osam godina u čistoj azijskobudističkoj kulturi. Te prve godine proveo sam u budističkom šumskom manastiru u dalekom zakutku Tajlanda, gde su kultura i ideje sa Zapada bile potpuno nepoznate. Moj manastir služio je kao centar za kremaciju mnogim okolnim selima. Gotovo svake nedelje imali smo po kremaciju. Tokom stotina i stotina pogreba kojima sam prisustvovao krajem sedamdesetih godina, ni jedan jedini put nisam video nekoga da plače. Razgovarao bih narednih dana sa ožalošćenom porodicom i opet nije bilo nikakvih znakova tuga. Prosto sam morao zaključiti da tuge kod njih uopšte nema. Tako sam saznao da u budističkim učenjima, smrt svi prihvataju na način suprotan zapadnim standardima o gubitku i tuzi.

Tih godina naučio sam da postoji alternativa tuzi. Tuga po njima nije loša, već samo postoje i druge mogućnosti. Gubitak drage osobe može se posmatrati i na drugi način, a taj način isključuje duge dane bola i žaljenja.

Šta preostaje osim tuge?

Moj otac umro je kad mi je bilo samo šesnaest godina. Za mene je on bio veliki čovek. On mi je pomogao da shvatim smisao ljubavi rečima koje mi je uputio. „Šta god radio u životu, sine, vrata moga srca biće ti uvek otvorena.“ Iako sam ga neizmerno voleo, nisam plakao na njegovoj sahrani. Nikad nisam zaplakao za njim. Nikad nisam poželeo da plačem zbog njegove prerane smrti. Bile su mi potrebne godine da shvatim svoja osećanja prema njegovoj smrti. Saznao sam ih kroz priču koju ću vam sad ispričati.

Kao mladić voleo sam muziku, sve vrste muzike – od roka do klasične, od džeza do folka. London je bio sjajan grad za odrastanje šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, pogotovo ako volite muziku. Sećam se da sam bio na prvom, veoma nervoznom nastupu Led cepelina u malom klubu u Sohou. Drugom prilikom samo nas šačica gledala je tada još nepoznatog Roda Stjuarta ispred rok grupe u sali na spratu malog paba u severnom Londonu. Imam mnoštvo divnih sećanja na londonsku muzičku scenu tog vremena.

Na kraju većine koncerata vikao sam: „Još! Još!, zajedno sa mnogim drugim iz publike. Grupa bi se obično vratila i svirala još malo. Ipak, na kraju bi uvek morali da prekinu, spakuju instrumente i odu kući. Pa bih otišao i ja. Nekako mi se čini da je, kad god bih se vraćao peške kući iz kluba, paba ili koncertne sale, obavezno padala kiša. Postoji poseban izraz za tu sumornu kišu, koja baš često pada u Londonu: rominjanje. E, kao da je uvek rominjalo i bilo hladno i tmurno dok sam izlazio s koncerta.

Iako sam znao da verovatno više nikad neću moći da ponovo slušam tu grupu, da su zauvek izašli iz mog života, nikad se nisam rastužio i nisam plakao. Dok sam pešačio kroz hladnu i vlažnu londonsku noć, ona divna muzika i dalje mi je odjekivala u glavi. Kakva veličanstvena muzika! Kakav sjajan nastup! Imao sam sreće što sam bio tamo u pravom trenutku! Nikad se nisam rastužio na kraju odličnog koncerta.

Poruka autora

Upravo tako osećao sam se i posle očeve smrti. To je bilo isto kao da se sjajan koncert ipak završio. Kao da sam na samom kraju vikao: „Još! Još!“ Moj dragi stari tata silno se trudio da živi još malo duže, radi nas. Ali na kraju je došao trenutak kad je morao da se spakuje i krene kući.

Kada sam iz krematorijuma u Mortlejku, po završetku ispraćaja, izašao na hladnu londonsku kišu, koja je opet rominjala – jasno se sećam tog rominjanja – znao sam da više nikad neću biti s njim, da je zauvek nestao iz mog života, ali nisam bio tužan; nisam plakao. U sebi sam osećao nešto ovako: „Kakav veličanstven otac! Kakvo divno nadahnuće predstavlja njegov život. Imao sam sreću što sam bio njegov sin.“ Dok sam držao majku za ruku tokom dugog pešačenja u budućnost, osećao sam isto oduševljenje kakvo sam često osećao posle sjajnih koncerata kojima sam prisustvovao. Ne bih to propustio ni za šta na svetu. Hvala ti, tata.

Tuga znači videti samo ono što vam je oduzeto. Slavljenje života znači prepoznavanje svega čime smo bili blagosloveni, i zahvalnost zbog toga.

Preuzeto i prilagođeno iz knjige Ađana Brama „Krava koja je plakala i druge budističke priče“.

Sa željom da Vam ponudimo saznanja koja će Vam olakšati život i poboljšati kvalitet života, pozivamo Vas da se prijavite na psihoterapijske seanse koje se održavaju u prostorijama Psihološkog savetovališta Centar u Beogradu ili online putem Skype-a ili Viber-a.
Prijavi se

Postavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *