Datum posta:
Kategorija:
Jedno od najtežih pitanja koje možemo sebi postaviti kada govorimo o ljubavi i odnosima jeste Da li volite osobu kakva jeste? Odnosno:
„Da li volim ovu osobu kakva je danas — ili volim ideju o tome ko bi ona mogla da postane?“
Ovo pitanje nije lako, jer kada nam je do nekoga stalo, prirodno je da vidimo ono najbolje u njemu.
Vidimo njegove kvalitete.
Vidimo potencijal.
Vidimo trenutke kada je nežan, pažljiv i blizak.
Vidimo ono što bi mogao da bude kada bi se otvorio, kada bi se oslobodio svojih strahova, kada bi shvatio šta ima pored sebe.
I upravo tu se često krije zamka.
Ponekad se ne vezujemo samo za osobu koju imamo pored sebe.
Vezujemo se za verziju te osobe koju zamišljamo u budućnosti.
Da li volite osobu kakva jeste ili imate ljubav prema potencijalu?
Svi ljudi imaju potencijal za promenu.
Svi možemo da učimo, sazrevamo i razvijamo se.
Ali postoji velika razlika između podržavanja nečijeg razvoja i čekanja da neko postane osoba koja nam je potrebna.
Kada volimo nečiji potencijal, često počinjemo da govorimo sebi:
„Znam da on ume da bude drugačiji.“
„Samo mu treba vremena.“
„Kada reši svoje probleme, biće spreman za pravi odnos.“
„Znam da u dubini duše oseća isto što i ja.“
Ove misli mogu doneti nadu.
Ali mogu nas i držati zarobljenima u odnosu koji nam trenutno ne daje ono što nam je potrebno.
Jer odnos se ne gradi na onome što bi neko mogao postati.
Odnos se gradi na onome što osoba jeste sada.
Zaljubljujemo se u mogućnost promene
Jedan od najčešćih obrazaca u odnosima jeste da se zaljubimo u „skrivenu verziju“ osobe.
Vidimo nekoga ko ima kapacitet za ljubav, ali ga ne pokazuje.
Vidimo nekoga ko ume da bude brižan, ali samo povremeno.
Vidimo trenutke bliskosti i na osnovu njih zaključujemo da će jednog dana takav biti stalno.
Problem je što povremeni trenuci ne mogu da zamene stabilan odnos.
Jedan lep razgovor ne znači nužno emocionalnu dostupnost.
Jedan nežan gest ne znači nužno spremnost za bliskost.
Jedan trenutak kada se neko otvori ne znači da je spreman da izgradi odnos.
Važno je gledati celinu, a ne samo trenutke koji nam daju nadu.
Najteže pitanje: Da li bih ostala kada se ništa ne bi promenilo?
Možda jedno od najvažnijih pitanja koje možemo sebi postaviti jeste:
„Kada bih znala da će ova osoba zauvek ostati ovakva kakva je danas, da li bih je i dalje birala?“
Ne za mesec dana.
Ne kada se promeni.
Ne kada konačno shvati.
Nego sada.
Sa načinom na koji komunicira.
Sa načinom na koji pokazuje emocije.
Sa načinom na koji se ponaša kada je teško.
Sa svim svojim kvalitetima i ograničenjima.
Odgovor na ovo pitanje često donese mnogo jasnoće.
Ljubav nije projekat popravljanja druge osobe
Mnogi ljudi ulaze u odnose sa idejom da će ljubav promeniti drugu osobu.
Da će dovoljno strpljenja, razumevanja i nežnosti pomoći nekome da postane spreman za odnos.
Ali ljubav može da podrži promenu.
Ne može da je napravi umesto nekoga.
Ne možemo voleti nekoga toliko jako da on zbog toga postane emocionalno dostupan.
Ne možemo biti dovoljno dobri da neko zbog toga prevaziđe svoje strahove.
Ne možemo svojim trudom nadoknaditi nečiju nespremnost.
Svako od nas ima odgovornost za sopstveni razvoj.
Da li volite osobu kakva jeste? Kada biramo realnost umesto nade
Prihvatanje osobe kakva jeste ne znači da moramo prihvatiti sve što nam ne prija.
Naprotiv.
Tek kada nekoga vidimo realno, možemo doneti zdravu odluku.
Možemo reći:
„Volim ovu osobu, ali ovaj odnos mi nije dovoljan.“
„Razumem zašto se ponaša tako, ali meni je potrebna drugačija bliskost.“
„Vidim njegove kvalitete, ali vidim i ono što mi nedostaje.“
Zrela ljubav nije slepa.
Ona vidi celu osobu.
I bira na osnovu stvarnosti, a ne samo nade.
Ponekad ne tugujemo za osobom, već za njenom mogućnošću
Jedan od najtežih gubitaka nije uvek gubitak same osobe.
Ponekad tugujemo za budućnošću koju smo zamišljali.
Za razgovorima koje smo želeli da imamo.
Za odnosom koji smo se nadali da ćemo izgraditi.
Za verzijom osobe koju smo čekali.
I zato je puštanje nekada toliko teško.
Ne puštamo samo ono što jeste.
Puštamo i ono što smo verovali da bi moglo biti.
Pitanje koje vraća sebi
Ako se prepoznajete u ovome, možda možete zastati i pitati sebe:
„Da li volim ovu osobu — ili čekam da ona postane neko koga bih mogla da volim?“
I još važnije:
„Da li ovaj odnos prihvata mene kakva jesam danas?“
Jer ljubav ne bi trebalo da bude stalno čekanje.
Ne bi trebalo da bude borba za nečiju pažnju.
Ne bi trebalo da bude pokušaj da zaslužimo ono što bi u zdravom odnosu trebalo da postoji prirodno.
Ponekad najveći čin ljubavi prema sebi nije da pronađemo način da nekoga promenimo.
Ponekad je to da prihvatimo istinu o tome ko je ta osoba danas — i da izaberemo ono što je dobro za nas.
Jer mir ne dolazi kada uspemo da promenimo nekoga.
Mir dolazi kada prestanemo da živimo od nade i počnemo da biramo stvarnost.
Ako primećujete da često birate partnere koje čekate, popravljate ili pokušavate da „otključate“, psihološki rad može pomoći da razumete svoje obrasce vezivanja i napravite drugačije izbore u odnosima.
Želite ovakve tekstove jednom nedeljno? Prijavite se na naš newsletter ovde