Datum posta:
Kategorija:
Akutna stresna reakcija predstavlja odgovor na težak fizički i mentalni stres. Obično se javlja nakon događaja koji su egzistencijalno ugrožavajući i prete narušavanju integriteta osobe. Simptomi mogu početi da se ispoljavaju odmah nakon stresnog događaja i traju do četiri nedelje. Kao posledica reakcije na stres izazvan traumatskim događajem ponašanje vaše dece može se promeniti. Odmah nakon događaja mogu se javiti „ošamućenost” i dezorijentacija, karakteristične za stanje šoka u kome dete pokušava da razume šta se desilo. Ovo može dovesti do povlačenja u sebe, negiranja novonastale situacije, kao i do izražene anksioznosti. Mogu se javiti problemi sa spavanjem, teškoće u koncentraciji, na školske zadatke ili obaveze kod kuće, promene apetita, kao i promene raspoloženja. Neretko dolazi do ponovnog proživljavanja traume u vidu flešbekova i košmarnih snova, kao i povećane razdražljivosti. Dobro je da i sama deca ovo znaju kako ih sopstvene emocije i ponašanje ne bi dodatno zabrinjavali. Ovakve promene su normalne, a ponašanje bi trebalo da se stabilizuje u periodu do četri nedelje, ako se u tom periodu ne dogode drugi traumatični događaji.
Evo kako u tom periodu možete da pomognete svojoj deci:
Često proveravajte kako se deca osećaju. Pitanja koja vam u tome mogu pomoći su na primer:
Kako si? Da li hoćeš da pričamo o onome što se desilo? Šta te sada najviše brine? Šta bi ti sada prijalo ? Da li mogu da uradim nešto da ti pomognem?
Pomozite detetu da prihvati svoje emocije tako što ćete mu reći da su sve emocije normalne u vanrednoj situaciji. Dete ima pravo da oseća strah, krivicu, bes, tugu, anksioznost li bilo koju drugu emociju. Razgovarajte sa njim o tome.
Budite iskreni prema svom detetu. Normalno je da i sami doživljavate brojne emocije. Ukoliko ste njima prepravljeni, potražite pomoć. Nema potrebe da svoje emocije krijete od dece, ali ukoliko je to moguće izbegnite da sa decom razgovarate u trenucima emocionalne preplavljenosti, kada ste i sami pod afektom. Bitno je bitno da i sami razumete šta osećate kako biste na adekvatan način o tome razgovarali sa detetom.
Neka vaš dom bude sigurno mesto. Potrebno je da deca dom doživljavaju kao predvidivo i poznato okruženja. Dnevna rutina, planiranje i organizacija obaveza u ovome mogu da vam pomognu. Predvidivost aktivnosti pomoći će detetu da povrati osećaj kontrole i sigurnosti. U situacijama u kojima dete ne zna kako da razume i objasni ono što se desilo naročitu pažnju ćemobraćati na ponašanje odrasih kako bi i samo znalo šta da radi kako da se ponaša. Zato je važno da vodite računa o razgovorima koje vodite sa ostalim (odraslim) članovima domaćinstva. Budite svesni toga da dete može da čuje razgovor ili deo razgovora i da na osnovu toga rekonstruiše šta se desilo i zaključi šta vi mislite o nekom događaju. Ukoliko mislite da je dete čulo neki razgovor dobro je da sa detetom proverite šta o tome misli.
Napravite „pauzu od loših vesti”. Važno je da u svakodnevnu rutinu uključite i stvari za koje znate da ih dete voli i u njima uživa kako bi dobilo mogućnost da se opusti i bar nakratko distancira od nemilog događaja. Trudite se da dete zaštitite od nepotpunih i neproverenih informacija koje bi mogle dodatno da ga uznemire. Pratite sadržaje koji dolaze do vašeg deteta i razgovarajte sa njim o tome. Ukolio dete odbija da prati dalji tok i rasplet događaja poštujte njegovu želju.
Izbegavajte meste nesreće kako biste izbegli retraumatizaciju. Ukoliko je potrebno da se dete vrati na mesto nesreće neophodno je da se ovo uradi postepeno u saradnji sa stručnjacima (psiholozima, psihoterapeutima ili psihijatrima) koji bi mogli da vas u tom procesu usmeravaju.