Kriza u partnerskim odnosima

Porodica je sistem koji održava poremećaj, ali je i isceliteljski potencijal. Porodica ima ogroman kreativan potencijal uključujući i potencijal samog života, te ne iznenađuje što, kada postane neuredna, poseduje isti potencijal za destrukciju.

Partnerski odnosi su deo porodičnog sitema, a posmatramo ga i kao odvojen sistem, odnosno podsistem. Kriza u partnerskim odnosima ima svoj potencijal za konstruktivnu željenu promenu, ali i za destruktivne procese, koji vode u napuštanje zajednice, što nije, naravno, ,,najgore” rešenje. Proces može da traje od jednog dana do više godina, a da se ne završi. Zbog toga je potrebno da se ovaj proces prati i pomogne uz stručnu pomoć, kako bi se ,,prebrodio” i prošao sa manje destruktivnih interakcija.

Neki parovi ne mogu da se oporave od  sukoba i raziđu se, čak i kada su uložili mnogo truda da spasu svoje veze. Ipak, nisu svi parovi čiji su brakovi pogođeni nakon što su dobili decu spremni za trajni sukob ili razvod. Veliki deo unapređenja partnerstva, može biti negovanje onih „zaštitničkih” faktora koji stvaraju pozitivne odnose među parovima. Prema metaanalizi zadovoljstva vezom tokom vremena, koju su sproveli Buler i saradnici, ovi faktori uključuju:

1. Jasnu, otvorenu komunikaciju.
2. Provođenje zajedničkog vremena najmanje jednom nedeljno.
3. Posedovanje realnih očekivanja, posebno ne verujući da partner mora biti idealan u svakom pogledu.

Kriza tokom trudnoće i rođenja deteta

Kriza je česta pojava u partnerskim odnosima (česta su nerazumevanja), naročito u trudnoći i prvoj godini nakon rođenja deteta kada se ovaj period života predstavlja kao najsrećniji. Da li je baš tako?

Ako izuzmemo sreću stvaraoca koji doživljava sreću završavanjem svog dela, nema veće sreće za čoveka u životu od uspelog fizičkog, duševnog (emotivnog) i duhovnog sjedinjenja sa partnerom. Ono što samo jedan takav uspeo doživljaj potpunog sjedinjavanja sa partnerom može ostati u sećanju srećnog čoveka za ceo život. Koje su mogućnosti da bračni život neguje harmoničan međusobni odnos?

Šta ometa novo partnerstvo na svesnom i nesvesnom nivou? Pitanja kroz iskustvo: ,,On se  toliko promenio i zatečena sam njegovom privrženošću, ali sam ja tužna i osećam krivicu u vezi s tim”, kaže partnerka; a on kaže: ,,Bojim se da ću biti napušten”, bojim se da se vežem.” On želi da bude ona nežnija, ali ne može da prihvati bliskost koju nežnost podrazumeva. Ovo su neka od pitanja kao i ,,Budi slobodna, ali ne mogu ti dozvoliti da doneseš odluku koja je suprotna mojoj”. Teorijski, ljudi su slobodni da donesu kakve god odluke žele, a u stvari, izbori su ograničeni.

Kako se pripremiti na izazove?

Uprkos tome koliko je uobičajeno da se parovi osećaju manje zadovoljnim ili doživljavaju više izazova nakon što dobiju dete, mnogi roditelji ne govore o ovim pitanjima, a kamoli da traže pomoć. Potrebno je da se partneri pripreme na te izazove pre nego što donesu odluku o napuštanju zajednice. Jedna od mogućnosti je savetovanje kao prevencija sukoba i otvaranje prostora za pregovaranje, kao i povećanje kapaciteta za prihvatanje različitosti i unapređenje međusobne komunikacije davanjem podrške međusobnom razumevanju.

U tom kontekstu vredi postaviti pitanja koja nam  pomažu da dođemo do željenog stanja podrške i razumevanje kako onoga što možemo da promenimo i onoga na što prihvatamo bez ambicije da je moguće da menjamo onog drugog. Često imamo ideju da menjamo onog drugog, a u stvari moć je u nama i našem potencijalu za promenu.

Postoje različiti stilovi kao što su dominacija, prilagođavanje i izbegavanje konfliktnih situacija od kojih svaka na svoj način pomaže da razumemo kada, kako i na koji način možemo da izaberemo jedan od ovih načina da zadovoljimo svoje interese, a da ne ugrozimo druge. Ma koliko izgledalo da je ljubav ,,spontana”, iskustvo pokazuje da se ona uči i da je potreba učenja zajednička. Ljubav prema partneru podrazumeva poštovanje njegove ličnosti.

Uloga porodičnog sistema

Istraživanje traumatskog događaja pomaže da se razume organizacija porodičnog sistema. Često porodica pribegava potiskivanju i/ili negiranju što se reflektuje na porodičan život i njene članove na destruktivan način čak i u više generacija.

Za dete je visoko ugrožavajuće kada se roditelji ponašaju na način koji kod njega izaziva anksioznost, kao kod ,,duplih poruka”, iskrivljuje stvarnost. Daju se verzije događaja koje ne odgovaraju realnosti. Otvorena komunikacija u porodici pomaže da se traumatska iskustva obrade, dok, ako je komunikacija uskraćena, to dovodi do zbunjenosti i razlike od onoga što se govori i onoga što se dešava.

Sistem odnosa može biti mnogo moćniji od pojedinačnih odnosa u oblikovanju razvojnog puta ka zdravlju ili patologiji. Veoma je važna cela porodica i njeni pomagači kako bi se obezbedila sigurna baza svojim članovima, a to je i jedan od načina prevazilaženja kriza i traganje za rešenjima, kojima se preuzima odgovornost.

Uverenja nas sputavaju jer se i ponašamo prema njima kao činjenicama, a ne kao našem doživljaju stvarnosti. Uverenje ,,Moram biti savršen/a” podrazumeva ugađanje drugima, (,,Moram biti svima dobar/ra”) znači često i ne pratititi svoje potrebe. Ne moramo biti savršeni da bi bili bezbedni. Veoma je česta pojava da, ako izbegavamo konflikte, imamo uverenje da smo napravili ,,pravi izbor”.

Pristupi u konfliktnim situacijama

Ova tema otvara pristupe u konfliktnim situacijama i pitamo se: da li su vrednosno određeni?

Postoje različiti stilovi kao što su dominacija, prilagođavanje i izbegavanje konfliktnih situacija od kojih svaka na svoj način pomaže da razumemo kada, kako i na koji način možemo da izaberemo jedan od ovih načina da zadovoljimo svoje interese, a da ne ugrozimo druge.

Nesvesne obaveze nastale su kao obećanja koja smo sebi dali u detinjstvu, obično kao rezultat ograničenog verovanja. Skrivene obaveze su uzrok raskoraka između onoga što kažemo da želimo da radimo i onoga što zapravo radimo. Možda imate uverenje da niste bezbedni kada se neko ljuti na Vas. Kao rezultat toga, imate nesvesnu obavezu da nikoga više ne naljutite. Tu nema prostora da izrazite svoje potrebe. Tako podmećemo leđa za druge i više ne shvatamo koliko zapravo izdajemo sebe u tom procesu. Kada smo odrasli skrivene obaveze počele su da nas povređuju. Uloga napaćene žrtve ima svojih dobrih strana. Omogućava da izbegnemo preuzimanje odgovornosti za ono što se dešava, uvek kriveći druge za granice koje ne postavljamo.

Istraživanje nesvesnog uma je posao za ceo život.Vredi biti strpljiv, ali i fascinantan i uzbudljiv, jer omogućava da poboljšamo kvalitet života sa svakim novim otkrićem. Kada raskinemo sa skrivenim obavezama, odbačenim osobinama i izgovorima moćićemo da postvimo zdrave granice. Problem broj jedan je u nakupljanju neizgovorene, neprerađene ogorčenosti. To je najčešći klin koji deli parove i prekida prijateljstva.

Šta je potrebno za zdrav odnos?

Suština slobode jeste proživljavati svoje emocije u datom trenutku . Ta sloboda zahteva da prestanemo da ostavljamo po strani ono što osećamo, ono što želimo i ono što nam treba. Sloboda je i ono što nazivamo ,,ušuškanost u zagrljaju koflikta”. Dozvola da sebe postavimo na prvo mesto. Dugoročna ogorčenost može više štetiti nego kratkotrajna nelagoda.

Često se u porodici „podrazumeva”, а izbegava pregovaranje.Različiti doživljaji i posmatranje događaja i procesa pojedinci nose kao integrativne ličnosti a istovremeno kao članovi porodice kao zajednice. Kako se u tom spektru različitosti izboriti  kao pojedinac za ,,nove” perspektive i značenja koja se iskustvom i znanjem a i otvorenim pitanjima nameću kao traganje za razumevanje kompleksnosti međusobnih uticaja? Potreban je podržavajući ambijent u kome se razvijaju i usvajaju nove vrednosti i uvode u lični i zajednički vrednosni sistem koji stvaraju ,,pokretači”, često izazvani ,,krizom” kao okidačem za promenu.

Porodični sistem drži se pravila, kao svaki sistem, a nekada je to svesno, kao i nesvesno, nekorisno za pojedinca koji ,,trpi”. Nekada su to ,,nepremostive” prepreke za promenu i usvajanje novih obrazaca ponašanja. Ljudi nemaju podjednako snagu za prevazilaženje kriznih situacija a faktori koji pomažu su, fizičko zdravlje, pozitivno verovanje, materijalna mogućnost, socoijalne veštine i obrazovanje.

Kako možemo da se menjamo?

Socijalna podrška je jedan od najznačajnijih izvora snage za prevazilaženje traumatskih događaja. Ako izostane podrška porodice, šta raditi? Kako pojedinac da prevazilazi strahove? Koji su mehanizmi odbrane? Na koji način i kako umeti tražiti i dati podršku? Rođenje bebe često dovodi i do promene identiteta za svakog roditelja pojedinačno, kao i zajedno, što može predstavljati značajne izazove.

Za roditelje, koji ne rađaju, (misli se na očeve), videti da se njihov partner menja čak i pre nego što beba dođe, može biti zbunjujuće i dezorijentišuće. Pitanja mentalnog zdravlja, koja su takođe uobičajena u prenatalnom i postnatalnom periodu, mogu predstavljati dodatne izazove. Postnatalna depresija, na primer, pogađa jednu od četiri majke i jednog od deset očeva.

Uprkos tome koliko je uobičajeno da se parovi osećaju manje zadovoljnim ili doživljavaju više izazova nakon što dobiju dete, mnogi roditelji ne govore o ovim pitanjima, a kamoli da traže pomoć.

Stavovi koji su nas ,,paralisali” postaju prepoznatljivi i učimo da ih menjamo, a krizu prihvatamo kao sastavni deo života koja ,,dođe i prođe”. Krizu iskoristimo kao kapacitet za promenu i menjanje stavova i perspektiva događaja koji su nas zarobljavali i ostavljali paralisanim u očekivanjima da će ovaj ,,drugi” da se promeni.

Potrebna je razmena iskustava kako bismo ne samo razumeli krizu već izvukli pouke za promenu.

 

Vera Madžar

Master socijalnog rada

Sistemsko-porodični psihoterapeut

 

Reference:

1. 1. Bühler, J. L., Krauss, S., & Orth, U. (2021). Development of relationship satisfaction across the life span: A systematic review and meta-analysis. Psychological Bulletin, 147(10), 1012–1053. https://doi.org/10.1037/bul0000342.
   2. Doss, B. D., & Rhoades, G. K. (2017). The transition to parenthood: impact on couples’ romantic relationships. Current opinion in psychology, 13, 25–28. https://doi.org/10.1016/j.copsyc.2016.04.003.
   3. Paulson, J. F., & Bazemore, S. D. (2010). Prenatal and postpartum depression in fathers and its association with maternal depression: a meta-analysis. JAMA, 303(19), 1961–1969. https://doi.org/10.1001/jama.2010.605.
   4. Ruggeri, A. (2022, June 6). Male postnatal depression: Why men struggle in silence. BBC. https://www.bbc.com/news/world-61745314.